Pravda na dva načina

Moja omiljena jutarnja vikend zabava već duže vremena je čitanje tabloida. Ima gotovo isti efekat kao gledanje rijalitija, samo je transfer blama manji, a zabava ume da bude i veća. Uvek se radujem novim naslovima, otkrivenim tajnama i fotkama domaćih starleta, šta god da termin starleta podrazumeva kod nas. Pa onda kad se „bacim“ na čitanje komentara, sve zapravo dobije smisao. Da nije njih, nikad ne bih saznala za sve teorije zavera, da CIA i BIA zapravo stalno motre na sve nas, a nikad, isto tako, ne bih saznala koliko ljudi brine za mene iako me ne poznaju. Da, da. Kakav smo mi plemenit narod. Naš šovinizam, seksizam i rasizam su čisto prirodni instinkti održanja i zaštite superiornijih moralnih vrednosti kao što su brak, porodica i ljubav prema svom narodu (svako porodično nasilje, ubistvo i ostali oblici agresije ili vandalizma su čista slučajnost, omakne se i najboljima). Za one koji ne veruju, u nastavku sledi dokaz.

Pariz osamnaestog vijeka. Prestižni koledž Louis le Grand spremno dočekuje posjetu kralja Luja XVI i njegove supruge, kraljice Marije Antoanete. Bila je to prva posjeta novog kralja centru života Pariza, prvi put da svom gradu stiže iz devetnaest kilometara udaljenog, drugog svijeta, dvorca u Versaju. Na čelu odbora za doček je mladi i uspješni student prava, koji je klekao pred svojim suverenima, i na koljenima održao monolog na latinskom jeziku, u kraljevu čast. Dobrodošlica je topla, laskanje poneseno, mladi student - inspirisan do neba (čime?). Kralj, međutim, iz svoje kočije jedva da obraća pažnju na ono što se događa vani, neki čak zapisuju da nije ni primijetio da neko drži govor, i to još na koljenima. A imao je šta vidjeti, da je htio, jer pred njim je klekao, i njemu u čast govorio, lično – Maksimilijan Robespjer!

„Može se dogoditi da najednom postanemo osjetljivi za čudo koje nas okružuje. A to čudo je upravo trodimenzionalnost prostora u kome šepamo dan za danom, kao da nas pritiska mlinski kamen. Ukratko, ponekad se može dogoditi da, u rijetkim trenucima lucidnosti, uspijemo da razumijemo taj pojam prostora i ostanemo bez daha.“

On je bio narkoman, autodestruktivna propalica, beskućnik veći dio života, izgubljen, nenormalan i djetinjast, uglavnom, što bi se u mom kraju reklo, lunja jedna obična. Da, to je bio on, u jednu ruku, ali u onu drugu, nestvarnu, magičnu, vanzemaljsku, bio je čudo u koje nikad niko do kraja nije mogao da zađe, bio je talenat koji bi vas zapitao da li su stvarno svi ljudi jednaki.

Brčići koji su zapalili svijet. Čovjek koji je živio snove. Um koji je stvarao umjetnost. Dali.

                                                              „Do kraja života upoznavaću ljude,

                                                 a nikad ih upoznati neću.

                                             Uvijek će me zbunjivati

                                                     neobjašnjivošću postupka.“

(Meša Selimović)