Živeo život Kralj Petar

E, moj druže beogradski

Vruća beogradska jesen na mnogim poljima je podizala temperaturu gotovo do ključanja. Na planu studentskog života ta kulminacija bila je blokada dva fakulteta Univerziteta u Beogradu od strane grupe studenata. Protesti predstavnika studenata na beogradskim ulicama sa više različitih zahteva, pregovori sa Ministarstvom, koji su se odvijali u isto vreme kad i blokada, su postali već uobičajeni pejzaž beogradskih ulica u oktobru mesecu. Standardni dekor beogradskog asfalta ni ovoga puta nije izostao. No, iako bih imao mnogo šta da kažem o ovoj tematici, kojom se intenzivno bavim u poslednje vreme, iako bih imao dosta komentara na mnoga društvena dešavanja, pa i politička previranja u državi, utisak meseca za mene, ipak, je nešto drugo. Jedna tužna vest koja je pre nekoliko dana malo utišala beogradsku javnost. U sedamdesetoj godini života preminuo je Petar Kralj, doajen srpskog glumišta, besednik pod kapom nebeskom, gospodar scene i veliki prijatelj šankova.

Sećam se vrlo dobro jedne scene od pre nekih godinu dana. U sred žestokih sukoba, afera u sferama politike, sporta, privrede, tema koje su svakodnevno zaokupljale pažnju široke javnosti, gledao sam emisiju „Utisak nedelje“ na televiziji B92. I dok u predlozima za najjači nedeljni utisak sve vrvi od pljuvanja, gde se bira šta je ostavilo mučniji utisak i koje ćeš se teme sa većom gorčinom sećati, Olja Bećković nam prikaže scenu sa jedne druge beogradske televizije. U jednom mirnom ambijentu divne emisije o filosofiji i religiji - Petar Kralj. Govori. Kazuje divne ljubavne stihove. Kazuje „Anu“ Brane Petrovića. Svojim rečima leči naše ušne školjke od gomile gluposti i šunda kojima su svaki dan zatrpane.  I verovali ili ne-  ovaj predlog osvoji ubedljivo najveći broj glasova!

Sada je bilo slično. Ovoga puta, nažalost, nije kazivao ništa. Niti nas je lečio od primitivizma. Njegov odlazak podsetio je, pak, svakog koji je makar jednom imao prilike da ga gleda, sluša, posmatra na sceni ili malim ekranima, na večnost njegovih likova, naspram prolazne sadašnjosti. Na neprolaznost njegovih uloga, dok god je onih koji će ga po tome pamtiti. Onih koje je smejao i koje je umeo da rasplače. Do trajnosti njegovog lika, naspram prolaznosti mnogih marginalaca kojima smo okruženi i koji gospodare medijskom scenom neko vreme, a onda nestanu i niko ih se kasnije ni ne seća, niti su kome bitni. 

Ostaće poznat po mnogim ulogama. Ali sigurno je da se jedna ističe u nizu - živeo je Petar Kralj dugo život kao Tola Manojlović. Srpski paor, kamenorezac i zanatlija podložan mnogim bolestima - to je bio Petar Kralj preko četrdeset godina zaredom nekoliko puta mesečno u večernjim časovima na daskama Ateljea 212. Bio je junak monodrame „Živeo život Tola Manojlović“, predstave koja se najduže igrala u istoriji malih oaza sa daskama u svim našim malim balkanskim zemljama. A možda i šire, ali nemam precizne podatke. Taj Tola Manojlović je, zapravo, stvarno postojao. Čovek i jeste bio slabijeg zdravlja, pa je tako i bio u bolnici baš nekoliko dana pre premijere. I daju mu otpusnu listu baš na dan kad je bila premijera predstave o njegovom životu. I Tola je bio u publici, kako je govorio Moma Dimić, autor teksta predstave i Tolin poznanik, i smejao se smešnim delovima, a plakao na tužne. Bio je, kažu, pravi srpski paor. Dobrodušan, pomalo nesrećan i razapet između realnosti i snova. Sanjar koji je svestan da neće moći za svog života da ostvari snove. Tola je otišao posle premijere u svoj zavičaj. Nastavio je da živi svoj život. Ali, i Petar Kralj je nastavio da živi Tolin život. I uspeo je da Tolino ime upiše u anale. Zajedno sa svojim. Da li je Petar ujedno bio i Tola? Sigurno da jeste. Svaki njegov lik je bio, u neku ruku, deo njegove ličnosti. Osećam kako je pisanje ovakvog teksta, neke vrste omaža jednom vrhunskom umetniku, obaveza svih nas koji smo se, makar i amaterski, bavili glumom, i maštali o tome kako ćemo i mi imati nekog svog Tolu i kako ćemo biti uspešni kao Pera... Odnosno, kao svi likovi koje je veliki Pera Kralj tumačio. „Ko zna, ustvari, gde i kada prestaje Petar Kralj, a počinju oni“, govorila je svojevremeno Vida Ognjenović. Petar Kralj je prestao u Beogradu, u Aleji zaslužnih građana. Prestao da živi, ali ne i da postoji. Postojaće dok god postoje oni. Dokle god bude živelo sećanje na Tolu i sve ostale likove njegovog glumačkog veličanstva - Petra Kralja. A ono će nadživeti, siguran sam, i nas.

Milan Krstić, Fakultet političkih nauka, Univerzitet u Beogradu