Hvala, nije trebalo

Nedavno je u Zavodu za zapošljavanje održana prezentacija o konceptu zapošljavanja koji Vlada planira da implementira. Prezentacija je prevashodno bila namijenjena studentima. Međutim, u maloj sali Zavoda za zapošljavanje najmanje je bilo studenata.

Iako su studenti u par navrata u poslednja dva mjeseca  pozivali predstavnike vlasti da se sastanu i da zajednički pokušaju da riješe probleme, niko nije našao za shodno da im se lično obrati. I pored svega toga, studenti su se odazvali ovom pozivu, vjerujući da je ovo mjesto na kojem će moći da se čuje njihov glas i da je ovo zaista prezentacija za studente. Na prezentaciju je pozvano svega devet studenata, po tri ispred svakog univerziteta. To, opet, nismo gledali kao problem, budući da su svi parlamenti poslali kvalitetne predstavnike.

Slušali smo prezentaciju i saznali fascinantne činjenice! Premijer je tvrdio da posla u Crnoj Gori ima, i za primjer uzeo podatak o broju zaposlenih stranaca u našoj zemlji. Naravno, izostavio je podatak da su u pitanju najčešće građevinski poslovi, poslovi vezani za higijenu i održavanje i ostali slični poslovi. Sve što smo čuli na prezentaciji bilo je jako lijepo: novi model za odrađivanje pripravničkog staža, konkursi za mlade preduzetnike, fondovi za pokretanje sopstvenog biznisa… I radni naziv projekta čiju suštinu nismo dobro ni shvatili bio je: RAČUNAJTE NA BUDUĆNOST. Da nisam znala da značajan broj nas iz sale kod kuće čeka makar jedan član porodice bez posla, nekoliko računa za struju i vodu i poluprazan frižider, bila bih jako zadovoljna.

Nakon prezentacije, došao je red na studente da postavljaju pitanja. Postavljali smo ih uz napomenu da budemo kratki, i da ima vremena samo za po jednog studenta sa svakog univerziteta, jer je njima bilo važno da se ispoštuje forma. A nama je bilo važno da se čuje suština. Za to jako kratko vrijeme pokušali smo da poentiramo. Da napomenemo da postoje zanimanja i mimo preduzetništva, da ne možemo svi da se bavimo preduzetništvom kako zbog drugačijih interesovanja, tako i zbog nepostojanja predispozicija za bavljenje tim poslom. Da nije dovoljno da postoje bilo kakvi poslovi da bismo mogli da kažemo da poslova ima, jer je značajan broj ljudi na listi nezaposlenih fakultetski obrazovano. Bez obzira na znanje koje stvarno posjeduju, ipak imaju tu diplomu, dokument koji kaže: država potvrđuje vaše znanje. I onda je sasvim logično da od iste očekuju da taj dokument poštuje. A ako ne, imamo pravo da pitamo – zašto neki dobijaju potvrdu za znanje koje nemaju? Jer previše je ljudi sa diplomom, da li smo svi stvarno tako pametni? I, zašto upisujete toliko ljudi na određene fakultete, kad već i prije nego se upiše ta generacija, svi znaju da pola njih neće moći da nađu posao! A mlade gotovo i da ne možemo kriviti za upis, svako od njih vjeruje da baš on ili ona imaju ono nešto što će ih izdvojiti iz mase studenata. Ili ne znaju šta će sa sobom, pa upisuju nešto, čisto da bi upisali i da bi njihovi roditelji bili zadovoljni.

U prostoriji je bilo više predstavnika medija nego predstavnika studenata. Kad nam već nije uspjelo da to bude skup na kojem smo mi bitni, niti skup na kojem će naš glas biti nešto bitan, vjerovali smo da će mediji, vječita kvaziopozicija, prepoznati značaj onoga što smo rekli. Neki mediji su drsko iskoristili moj citat kao svoju najavu za prilog, pustili 10 sekundi govora nekog od nas (čast izuzecima) i time završili svoj posao. Izuzetak je napravila RTCG koja nas je zajedno sa nekim akterima prezentacije pozvala u emisiju Replika, i zahvalni smo na prilici da se i na taj način čuje naš glas. Na sajtu Vlade nalazi se snimak događaja. Na snimku dugom šezdeset minuta, u svega šezdeset sekundi pojavljuje se neko lice, a da to nije premijer Lukšić. Neko je mislio da je bolje snimati premijera koji je značajan dio govora pročitao, nego prisutne i njihove (ne daj Bože negativne) reakcije. Pitanja studenata ne nalaze se na tom snimku. Odvojena su u odjeljku za audio fajlove. Samo ton, slike nema. Koga još briga ko je to rekao, sve su to studenti, zar ne?

Duboko razočarana, napustila sam salu. Ko sam ja? Kome sam ja bitna? Da li je svrha studiranja postala punjenje budžeta? Za trud uložen u izradu prezentacije - hvala im. Ali neprovratno sam izgubila devedeset minuta. Praktičnije je bilo da su nam postavili prezentacije na sajt, umijemo i sami da čitamo. Praktičnije i jeftinije. Novac utrošen na to mogao je biti doniran npr. Udruženju mladih sa hendikepom. Oni se možda ne bi fotografisali za medije i bili vijest dana, ali bi napravili konkretnu korist. Za izdvojeno vrijeme - hvala im. Hvala im i za to što su nam pokazali da lijepo čitaju. Hvala im, ali, nije trebalo. Sve to smo mogli mi i sami.

Neka se sjete ovoga kad mi budemo na njihovim mjestima, a oni budu penzioneri koji se bore protiv pravila koja su sami uspostavili. Kako siješ, tako žnješ.

Jovana Ramović, Pravni fakultet, Univerzitet Mediteran

Comments  

 

+7 #1 Nikola Dragicevic 2011-11-26 13:47

Bravo :)

Quote

 

 

+4 #2 Vladimir Kitaljevic 2011-11-26 14:37

Bravo Jocka!!!

Quote

 

 

+2 #3 Veliki fan 2011-11-27 00:02

oduševljen, kao i uvjek.. a vidim i kitaljevići lajkuju

Quote

 

 

+1 #4 JovanaR 2011-11-27 16:48

Hvala drugari

Quote

 

Refresh comments list
RSS feed for comments to this post

Add comment

Name (required)

E-mail (required, but will not display)

Website

Notify me of follow-up comments

Refresh

Send

Cancel

JComments