Nole mesto hleba

Prvo odmah da se ogradim i malo hvalim. Da, navijam u tenisu za Novaka Đokovića, i ne, ne navijam za njega zato sto je Srbin već zato što mi se sviđa njegov stil igre. Pratio sam tenis i pre ove ere, kada su glavni bili Sampras i Agasi, a ja sam navijao za ovog drugog, malog ćelavog šaljivdžiju iz Las Vegasa koji je igrao u teksas šorcu. Nole me pomalo podseća na njega. Većina oko mene je, pak, počela da prati tenis kada je Novak počeo da pobeđuje najbolje igrače. Nisu znali da nabroje više od pet igrača, a slajs, forhend i bekhend su bili potpuno strani pojmovi. Za najveće turnire su čuli u vestima. Broj dece tenisera bio je mali, vladali su fudbal, košarka, takvi sportovi. Od tada se mnogo toga promenilo.

Nole efekat je vidljiv i u svakodnevnom životu. Tenis je postao glavna sportska tema, sem kada igra reprezentacija u fudbalu. Ono što je meni zanimljivo je da sada sve više dece trenira tenis. Dok je to možda očekivana pojava, treba uzeti obzir da se radi o veoma skupom sportu. Govorimo, suštinski, o sportu za elitu. Sve mnogo košta, članstvo u klubovima, časovi, kotizacije, putovanja, oprema... Ipak, izgleda da roditeljska želja da imaju novog Noleta nadjačava razum. Veći mečevi u Srbiji su, naravno, rasprodati. I tu se mogu videti promene. Nekada je tokom poena (kada je obavezna tišina) bio žamor, sada se muva ne čuje. Odjednom imamo školovaniju publiku nego u Americi. Jedva čekam da vidim i statistike - koliko je dece dobilo ime Novak, koje je do skoro bilo poprilično retko. Zanimljivo je, takođe, da Đoković nije jedini uspešni teniser iz Srbije. Tipsarević i Troicki su među 20 najboljih na svetu, Jelena Janković i Ana Ivanović imaju svojih uspeha. Ipak, nedavni duel Đoković – Tipsarević mediji su najavljivali kao da je Janko strani teniser.

Tu su i neke komične situacije. Recimo, deka koji se pojavio u reklami za jednog operatera mobilne telefonije sa Noletom je postao zvezda. Svako malo mu vidim sliku u novinama sa rečima da je ponosan na Novaka. Tu je i žena koja mu je poklonila rakiju tako što je istrčala ispred autobusa na autoputu tokom proslave osvajanja Vimbldona. Tokom finala Vimbldona četiri Britanca su došla u Beograd. Ima toga još, ne mogu se svega ni setiti, raznih gestova podrške, gledanja mečeva u kafićima, proslava sa sirenama posle pobeda, dočeka pred Skupštinom.

Gledajući situaciju u Srbiji i Nolemaniju, uvek mi padne na pamet ona rimska: hleba i igara. Hleba nam doduše fali, ali su igre uvek tu. Sport je oduvek bio anestetik, način da ljudi zaborave na svoje probleme i da tuđe uspehe projektuju kao svoje. Dok je to u ekipnim sportovima donekle i razumljivo, ovakva pojava u pojedinačnim sportovima pokazuje stanje očaja i potrebu za nekim, bilo kakvim uspehom. Zanimljivo je i da se Srbija diči njegovim uspesima, a da je u njegov razvoj uložila jedno veliko ništa, sve je zasluga Novakovih roditelja. Najbolji srpski brend, kako ga sada zovu. Sigurno i veoma značajan politički čip. Pretpostavljam da je lepo imati način da zamaskiraš probleme, ali su oni jos uvek tu. U svakoj zemlji u regionu ima po neki takav slučaj, u Crnoj Gori su vaterpolisti, u Hrvatskoj rukometaši, u Bosni Edin Džeko... Sve je to lepo, ali i do izvesne mere zloupotrebljeno. Hleba i igara, a ako ovog prvog nema, igara mesto hleba. Samo stomak ostaje gladan.

Nebojša Parkić, Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu